Kada ste daleko od osobe koju volite, to je kao da vam netko uzme zrak i ne da vam više da dišete.

bio taj prvi dan na fax-u. oj Bože dragi kol'ko mi je bilo dosadno i glupo. prvo nismo znale ni gdje trebamo, gdje su svi išli tu smo i mi xd one neke zalutale na ekonomiju, a trebale na pravo. i onaj neki došo i govori ‘imal ko da je zaluto s pravo ovo je ekonomija’ i likuše tek nakom 5 minuta skontale da su zalutale xd

vidjela sam i moju dzt. i ona zalutala xd znam da ćeš sad reć ‘pičko jedna što lažeš’ Hahah, nije zalutala šalim se, imala je samo tu nešta.

eh onda su nas suze sve zalile kad je neki lik koji je ogroman popeo se na sto s metlom da upali projektor, i kako su ga svi zafrkavali. on pođe da pritisne, a ovi se zaderi ‘neeeee, pada projektor’ xd

onda nas je taj prof. obradovao i reko da nećemo imat predavanja ni vježbe kod njeg čitavu sedmicu, joj da hoće svi tako reć da idem kući. eto da mi je uskladit ovaj raspored onako kako sam ja planirala, da pofatam grupe za vježbu koje meni odgovaraju i onda će mi bit predobro, moću ćak i vozarit neću morat stanovaat ko ovu sedmicu.

eto jedan dan manje, aBd brzo će do petka proletit.

a beeeejba sam poželjela puno, punooooooo. jedva čekam da dodjeeem više. ova daljina ubi. samo kad pomislim kol'ko sam daleko od njega sve mi muka.

pa kad pricamo na telefon, ma nije to, to. sad kad se naljutim ne može reć ‘izlazi ispred kuće samo da te vidim, eto me za minutu’ .. 🙁

kad sam kući i pogledam kroz prozor iz sobe, vidim njegovu kući, a danas kad sam pogledala ovdje kroz prozor, neke kuće, ništa ne znam.

i dodji mi da plaćem i svašta, al tješim se brzo ću kući pa neću sljedeću sedmicu nikako dolazit 😀

Komentariši